Djevojačko

Nekada mislim da me netko zatvori u samicu, valjda bi mi najviše nedostajalo pisanje. Negdje sam pročitala da pisac ne piše zato što  želi već zato što mora. Samo što ja nisam pisac, ja sam samo malo luda. A kao takva, valjda moram imati neki talenat.

Rekli su mi bezbroj puta kako sam ogroman potencijal i kako bih to trebala iskoristiti... Koji talenat i koji potencijal, nisu mi otkrili.  Zapravo, ono najbitnije su prešutili i ostavili da otkrijem sama. Nemam pojma.Stvari su takve kakve jesu, ni lijepe ni ružne, one jednostavno jesu. Danas mi je neki bezvezan dan. Možda bih se trebala zapitati zašto ali ne da mi se razmišljati. Možda i ne moram još sam toliko prisebna da znam šta me je, hm… naljitilo? Rastužilo? Moguće ni jedno ni drugo, samo u meni izaziva neki osjećaj bespomoćnosti. Da osjećaj bespomoćnosti (i tu leži objašnjenje zašto volim pisanje; često rezultira nekom idejom ili zaključkom koji kao da plivaju negdje u meni samo ih treba izvući van na površinu). 

Bila  sam sinoć na djevojačkoj.

Ne znam  zašto, ali ja inače ne volim svatove, sahrane, rođendane, raznorazne obiteljske manifestacije, između ostalog ni te djevojačke večeri. Ne volim ništa gdje se ljudi oblokavaju i prežederavaju do besvjesti kao da je sutra smak svijeta. Vrlo je lako moguće da jednostavno ne volim ljude sa kojima sam prisiljena tada sjediti i razmijeniti par kurtoaznih rečenica, bit će da je to ono što me najviše nervira.

Ali eto, sinoć sam popustila i otišla. Nema smisla kolegici koja mi je vrlo draga reći da mi se ne ide na njeno djevojačko. E jebiga... Samo sam dobila potvrdu  da sam bila u pravu i da takve stvari više nisu za mene. Ako su ikada i bile? Totalno bez veze. Osjećala sam se kao da sam upala u neki loše režirani film.

Krivo!
Film je bio dobro režiran ali je glumačka izvedba bila loša. Jebeno loša. Majke mi, takav sam osjećaj imala. Kao da svi napamet govorimo rečenice koje trebamo reći da bi bile duhovite. Čak smo i tekilu pili. Kuziš ono, tekila jebote?! Samo se ja usuđujem odbiti tu famoznu tekilu i kažem da bih radije pivo. Svi me biljedo gledaju.

Pivo!? A zašto ne tekilu?

Pa ne volim tekilu. Eto. Ne volim je. U mojim kronerskim danima pila sam votku i štok i probala sve živo, tako da mi ni ta famozna tekila nije nepoznata. Ali, avaj, nije mi se pila. Ali kako odbiti tekilu? I sol i limun? I to na djevojačkoj?

Pa jesi li ikada pila tekilu?

Jebiga, suzdržala sam se da  odgovorim ono što sam jedino i mogla reći: "Da, dok si ti još po svoj prilici piškila u pijesku." I tako, kako mrzim biti partibrejker, pristala sam na tekilu, jebala vas ona. Ali još razmišljam, zato baš tekila? I zašto se koji kurac ne može piti pivo na djevojačkoj večeri? Zašto ne možeš piti što ti se pije? Ne znam kojim se redom točilo i tko je to određivao, kao da je sve bilo režirano. Jedino sam se ja glupača, usudila doći bez naučene role.  I gledam njih kako se blesavo hihoću i  kladim se sama sa sobom koja će od njih prva ići bljuvati. Raspojasana kuma koja u svojoj žutoj haljini izgleda poput prezrele banane?! Ili umiljato djevojče  koje me je svojim cvrkutavim glasićem pitalo jesam li ikada pila tekilu?

Da nekako izbjegnem sav taj smor, vraćam film nekih desetak godina u rikverc; bila sam sa jednim tipom. Malo grublji seks. Vrlo grubi seks. Bilo je tu svega i svačega, između ostalog i ta famozna tekila, sol i limun (od toga je krenulo), i krv (a ovdje je završilo). E sad, zašto uopće  to spominjem? Pa samo da objasnim da me malo stvari može iznenaditi, šokirati..., bilo šta. Manje više sam probala sve. Možda je u tome problem, sada više ne probam ništa. Živim krajnje pitomo. I onda mi se neki curetak tu uzjebe jer ne želim piti tekilu.

No da, djevojačka, khm.
Dakle, sve bilo namješteno. Ma da, kao seks i grad i tako nešto. Neki koktelčići i tekila. Sve nešto  fensi šmensi. I sve nešto bezveze. Klasična ženska spika u kojoj mi je počelo upadati u oči da  par njih ubacuje neke engleske fraze. Ne razumijem. Ustvari, razumijem engleski, nije problem u tome, već u ubacivanju nekih engleskih riječi u naš jezik. Ali ne razumijem, čemu to? Mislim nema beda, možemo pričati i na engleskom što se mene tiče ali daj se pobogu odluči na kojem ćemo jeziku razgovarati! Nemoj mi brljaviti malo s jednim malo s drugim.

U stvari neke su se engleske riječi toliko uvukle u naš jezik da ih je gotovo nemoguće izbaciti, međutim, kada jedna rečenica zvuči kao neka čudna mješavina ne mogu a da se ne zapitam what's the point? Tako nekako... Osim toga, zašto uporno izbacuju fraze na engleskom a ne na njemačkom? Ili francuskom, izuzev onog jezivog deja vu, koje naš imbecilni narod izgovara deža VU. VUVUVuuuuu. O jebote led!

Ali recimo, mogli bi ubaciti i neke talijanske izraze, pa grčke...ma pravi poligloti! Zašto ne?! U čemu je fora samo sa engleskim? Dam se kladiti da kada bih sada došla na ideju (da kojim slučajem znam još koji jezik osim engleskog), da u svakodnevni govor ubacim koju riječ na umunskom, bugarskom..., svi bi me gledali kao da nisam normalna i to bi me bez imalo ustručavanja i pitali:

-       Šta glumiš ti? Koji ti je klinac, daj pričaj normalno! I bili bi u pravu.

Međutim, kada je taj engleski u pitanju, ja im to ne mogu reći, jer ne znam zašto ne bih bila u pravu?! Ispala bih glupača. Jednostavno, nije mi se dalo sukobljavati. A i onak, nije baš bila prilika. Trudila sam se razgovarati normalno ali mi je stravično teško bilo smijati se njihovim šalama i totalno me je ispizdilo njihovo pogledavanje na sat i blesavo hihotanje.

Njih par je znalo što ja i još neki očito nismo znali. I taman kada sam im htjela poželjeti ugodan nastavak večeri začulo se kucanje na vratima. Buduća mladenka ide otvoriti dok se druge klebare. Odmah mi je postalo jasno još prije nego što je ova otvorila vrata. Pitam se kako sam uopće mogla biti taaaaaako glupa i progutati da je ono bilo sve?Naravno, tu je i završnica, muški striper. Jer kakva je to djevojačka bez stripera? Sve po protokolu.

Mi žene baš u svemu želimo biti ravnopravne sa muškarcima, pa tako i u ovome. Samo što je nekima promakla jedna vrlo bitna činjenica; muškarci i žene su u potpunosti različiti i različito reagiraju na vanjske podražaje a ovo je definitivno vanjski podražaj koji muškarce uzbudi dok žene uglavnom ostaju  ravnodušne. Ali jebi ga,pa to je tako cool, tako su im barem rekli. 

Ne kužim svrhu muškog stripera osim imitiranja muškog pojma zabave što ja opet smatram totalnim nedostatkom ukusa i mašte. Ono, sve što želim reći je da me je sve to smorilo. Jako. I osjećala sam se usrano. Kao da nigdje ne pripadam. Taj osjećaj mi  nije smetalo, osim možda u pubertetu. Na kraju krajeva, s vremenom sam naučila da  me tuđa glupost zabavlja. Valjda sam se predugo zabavljala na taj račun pa je nakon nekog vremena postala bolna. Ali u ovom trenutku je samo iritantna. Jedino  što pokušavam pronaći neko logično objašnjenje.

Zašto baš tekila?
Zašto baš engleski?
Zašto baš striper?
Koji sam dio propustila?
Zašto je to tolika fora?

No, problem je to što me žene smaraju. Udate. Sa djecom i mužem. Bez hobija. Bez zadovoljstva. Bez ičega. Prazne.Smaraju me. A smaraju me i ove neudane... Sa dvadeset i kojom. Svi me smaraju.

Na kraju mi je još najzanimljivije sa klincima. Je da me i oni nekad smore, ali da bih se oporavila ne tražim puno, samo da popijem kavu na miru. Od ovoga se ne mogu oporaviti, mogu samo još više bježati od  ljudi, što i činim. Ali eto, nekada sam prisiljena pojaviti se među njima a vidim da mi  sve teže pada. Jer je očito da me ne razumiju. A ni ja njih. Pa se pitam zašto to sve meni treba, zašto od jebenih sto kretena ne mogu imati barem jednu osobu koja dijeli barem približno slične interese kao ja?!  Čitanje, rolanje, vježbanje (joga, pilates, Jillian, Zuzana, teretana…, šta god), duhovnost.. Bilo šta. Nisam baš zahtjevna ali više nemam živaca za isprazne razgovore. 

Jebeš to, pročitam neku knjigu, nemam je sa kime prokomentirati jer većinu štiva koju ovdje robavljaju su 'Cosmopolitan' i slične nebuloze koje ženama šire obzore i uče ih kako je to super biti sama (u ovom slučaju, kako je cool biti single). Kako ti zapravo ne treba frajer da bi bila potpuna. I tako na nekih dvadeset strana. Na ostalih sto dvadeset strana  savjeti kako ga zavesti, kako ga navesti da ostane pored vas (nekima je to očito najteži dio) i sto i jedan način kako zadovoljiti svog mužjaka. Kako mu pružiti savršeni oralac, kako mu dati nezaboravni analac kako pravilno izvoditi Kegelove vježbe da bi pica bila što uža i dublja... A ako ništa od toga ne upali, uvijek vam ostaje onih prvih dvadeset stranica. Više sreće idući put... I uvijek ista priča gdje god da se okrenem .

Život je težak, jadni mi, takva je sudbina... Ono što me nervira što čak nisu ni crnjaci. Nisu ništa, samo laju u prazno. Možda je i to moj problem, što nikada nisam znala balansirati, uvijek bih prevagnula u jednu od dvije krajnosti. Imala sam izrazito mračan period u životu i zato vidim da oni nisu čak ni to.Oni su ništa. Oni ne znaju šta su.  Najgore je to što se uopće i ne traže. Ne žive, samo postoje. Oni su…, ne znaju tko su. Dolaze,ne znaju odakle. Idu a ne znaju kamo.I kako da ja sad sa nekim takvim razgovaram o takvim temama? Kako s nekim takvim razgovarati o bilo kakvim temama i pri tome ne dobiti glavobolju? 

Imala sam jednog prijatelja. Da, bili smo baš prijatelji i baš mi se sada mota po glavi. Po nekom nepisanom pravilu on mi se uvijek počne motati po glavi kada zapadnem u ovakvo neko blesavo raspoloženje, jednostavno iz razloga jer me je razumio.  Bila sam tada u ranim dvadesetima, a on...  Nemam pojma, nikada mi nije htio godine otkriti, jer godine su relativne, naravno. Po nekoj mojoj procjeni,bio je stariji od mene nekih petnaest godina.

Upoznali smo se kada sam ja imala tek četrnaest i tada me je ubjedio da ima sto dvadeset i pet godina ali da je bio na osamnaest plastičnih operacija. Doduše, bila sam pomalo skeptična,ali kažem, bilo mi je tek četrnaest. Sretali smo s vremena na vrijeme a intenzivno smo se počeli družiti tek nakon nekih  šest godina. Neobičan tip. Duga, prekrasna kosa, bradica koja mu je dodavala umjetnički štih, visok..., a prije svega,zabavljala ga je ljudska glupost.Sa njim sam do mile volje mogla brbljati o mjetnosti, književnosti, psihologiji i svim temama koje su me tada zanimale. Studirao je filozofiju, skoro do pred kraj i samo tako je napustio fakultet i otišao u Pariz. Živio je tamo dvije godine, poslije  godinu dana u Beču da bi zapeo ovdje kada je počeo rat. Nikada nije radio, nema dan radnog staža. Jer se užasava, ne toliko posla koliko toga da će izgubiti sebe, da će netko drugi raspolagati njegovim vremenom. Da neko drugi ima njegovih osam sati...?! Ni u ludilu, radije bi umro od gladi. Ovako je bio slobodan. Slobodan da radi što god želi, jedino ga je sloboda cinila opustenim i zadovoljnim. Kada god smo se nalazili nikada nije rekao u koje vrijeme. Ako bih mu rekla da ću doći kod njega, bio bi kući, ako bi dolazio po mene, dolazio bi obično u sumrak ili kada  Sunce poprimi nijansu narandžaste boje ili kada bude tamo i tamo. Može i po Mjesecu ako se vidi,samo ne nikako po satu. Sata se užasavao, kao i svih naprava za mjerenje nečega što ne postoji. Vrijeme su izmislili ljudi. Točka.

Eto, sa njim sam dakle mogla pričati o čemu god sam željela.Znala sam nekada planuti na njega,nisam se slagala sa nekim njegovim tvrdnjama i tek sam kasnije shvatila da nisam bila u pravu. Ono što me se najviše dojmilo je to kako me je pustio  da to shvatim sama ne inzistirajući na njegovim tvrdnjama. Bio je krajnje strpljiv, toliko živaca kod nikoga nisam vidjela. Kako se ravnao po Suncu ili vremenskim prilikama (a ja tome i nisam baš nikada bila vična),znalo bi se desiti da dođe po mene u dogovoreno vrijeme ali ja bih ga dočekala u pola nekog posla. Nikada mu nije bio problem da me sačeka, satima ako treba, uvijek sa svojim vječitim smješkom. Znao bi se oduševiti nad nekom mojom bezazlenom gestom koje nisam ni sama bila svjesna, time kako sam prebacila bade mantil preko stolice, način  na koji sam prekrižila noge..., onim glupostima i detaljima koje drugi ne primjećuju. Od njega je bilo nemoguće bilo šta sakriti. Ali nikada nije inzistirao na bilo čemu. Najtužnije u toj priči je to što sam to prekasno naučila cijeniti. Sa njim sam znala šetati satima, kroz šumu, volio je prirodu koliko i ja a te su se naše šetnje znale pretvoriti u prave avanture jer bi uvijek doživjeli nešto novo. 

Imao je neku ribu (ženu, djevojku, šta god, ali kod njega ta terminologija nije postojala) koja je predavala na likovnoj akademiji. Bili su godinama zajedno.Zvao ju je Ines. Bog te pitaj kako se zapravo zvala. Ali bila je njegova Ines, a  to, kako je lijepo znao izgovoriti to ime...mah, Šerbedžija je za njega amater. Ozbiljno.Tumačio mi je kako postoje tri vrste ljubav;, Eros, Filos i Agape.

Nisam ga baš dobro razumjela tada. Sada, dvanaest godina poslije, savršeno dobro razumijem ali više ne vjerujem. I ne mogu da se ne zapitam što bi mi rekao da me sada vidi? Imao je san da proda kuću ovdje i kupi neku malu kuću pored Dunava koja bi imala jednu sobu, nužno čajnu kuhinju i kupatilo. Struja nije bitna. I nju  su izmislili ljudi. Je da bi ga jebalo što ne bi mogao slušati glazbu ali pjevale bi mu ptice. Slusao bi šum Dunava. Njemu je i to sasvim dosta.

Na kraju je otišao odavde, negdje na more, našao je (za njegov pojam) savršen posao, radi kao vrtlar, za stan, hranu i sitni džeparac. Nema radno vrijeme,održava kuću,i sasvim je zadovoljan time.  A zašto ja pišem o njemu? Ne znam,valjda jer sam sjebana s tom usranom djevojačkom i svatovima koji mi tek predstoje.A kada sam sjebana želim pored sebe nekoga tko me razumije pa makar je ta osoba u mom životu postojala prije sto godina. I dam se kladiti da bi umro od smijeha. Možda bi samo tužno odmahnuo glavom, možda bi se nasmijao. Ali sam prilično sigurna da bi mi rekao: "Barbara, to nisi ti."

Znam da nisam.Pa šta onda koju vražju mater radiš tu? Nemam pojma, valjda živim i svom se silom trudim biti normalna a u sklopu toga me je i zapala djevojačka večer i sva hrpa ženskog preseravanja, oju očito ne mogu podnijeti.